Muzika

nastavak

Е, сад... У чему се Џибони разликује од ових наших? Није у питању само продукција, пажљив одабир студијских музичара, марљив рад и таленат... У питању је и сам концепт његове музике која у себи комбинује препознатљив медитерански шмек са оним најбољим из лепезе квалитетног рокенрола, попа, џеза. Џибо је једноставно и домаћи и светски. Он је у ствари показао да се може правити уметнички изузетно квалитетна музика, а да она истовремено буде намењена широкој публици. Што очигледно тешко полази за руком српским музичарима који су строго подељени на оне који праве тралалајке за масе и љуте уметнике чије албуме слушају ортаци и родбина. Као да смо заборавили на, рецимо, једног Оливера Мандића који је осамдесетих радио врхунски поп и који још увек није објавио свој албум „Кад љубав убије”, снимљен 1997. а на коме гостују такве легенде попут Фредија Хабарда и Чика Корије.

Џибони се одлучио и на логични корак даље – интернационалну каријеру која подразумева снимање албума на енглеском у чувеном „Ејби роуд” студију у коме су снимали и Битлси. Хрватско удружење композитора одлучило је да финансијски помогне овај подухват јер сматра да ће евентуални Џибов успех допринети промоцији Хрватске у свету.

А шта је са нама? Имамо ли ми шта да том свету понудимо?

Бизарно је како, рецимо, српска група „Горибор” бива номинована за награду „Порин” и има хрватског издавача, и док ових дана прави крупне кораке у интернационалној каријери, у самој Србији свира по клубовима скромног капацитета. На памет ми пада Слободан Тркуља који је урадио одличан албум, затим нишки Ејот који ће следећи носач звука снимати у студију Џима Бара, басисте „Портисхеда”.

Да ли су они вредни да држава Србија одреши кесу и плати им бар авионске карте? Или ће опет да се огласи неко и каже како на ову немаштину не треба бацати новац на „музиканте” и остале уметнике?

У томе је можда разлика између Србије и Хрватске и између музике и глазбе.

Можда је Џибов концерт у „Арени” прилика да нешто научимо?