Muzika i glazba
Шта је права поп музика? Одговор нам стиже из суседне Хрватске у лику Златана Стипишића Џибонија
Недавно сам слушао једног домаћег музичког критичара како прича о томе да је СФРЈ имала четврту најбољу музичку сцену у Европи. Не знам да ли је то тачно, али се добро сећам да у мом одељењу у основној школи, тамо осамдесетих, нико није слушао народњаке. Била је то, како смо знали да кажемо, „музика за маторце”. Времена се мењају па данашњи клинци на својим андроидима и ајфонима углавном врте разне Цеце, Јеце и остале Секе. Сад, ни ти „народњаци” нису као они из осамдесетих. Музички зналци, попут поменутог критичара, тврде да је квалитетни домаћи рокенрол „гетоизиран” и намењен само „пробранима”. С тим у вези, вреди се запитати: шта се десило са домаћом поп музиком?
Не, поп нису ни Жељко и Жељко, ни Јелена и Јелена, ни Гоца и Цоца... Права поп музика није ни преамбициозни Владо Георгиев који је покушао да своје танушне музичке уратке подигне на виши ниво довевши у свој студио Стинговог гитаристу Доминика Милера и једног од највећих светских бубњара Винија Кољуту. Тај његов потез, након што је чуо песме настале из те сесије, један мој пријатељ прокоментарисао је на следећи начин: „То је као да си довео Микеланђела и Каравађа да ти окрече стан”.
Шта је права поп музика? Одговор нам стиже из суседне Хрватске у лику Златана Стипишића Џибонија. Овај уметник ће ускоро одржати концерт у Београду до кога је „стидљиво” дошао преко Суботице и Новог Сада. Разлози за толико чекање немају везе са музиком, али о томе други пут. Ако је неки музичар са ових простора остао неумрљан блатом дневне политике и накарадног „родољупства” онда је то свакако Џибо, ко не верује, нека преслуша његову песму „Толеранца”.
Када сам први пут чуо Џибонијев „Миракул” био сам просто шокиран квалитетом песама, продукције, свирке... Био је то албум који једноставно није имао слабо место. Џибо никад више није успео да достигне то савршенство, иако су каснији албуми такође били веома квалитетни. „Миракул” је једноставно бисер какав се прави једном у каријери, а чињеница да песме са њега и данас живе и радо су слушане довољно говори сама за себе. Мој лични музички укус креће се на линији Joy Division – Depeche Mode – The National, и свакако да Џибо није баш на тим фреквенцијама, али управо то потврђује да у основи постоје само две врсте музике: добра и лоша.