Muzika

Е, сад... У чему се Џибони разликује од ових наших? Није у питању само продукција, пажљив одабир студијских музичара, марљив рад и таленат... У питању је и сам концепт његове музике која у себи комбинује препознатљив медитерански шмек са оним најбољим из лепезе квалитетног рокенрола, попа, џеза. Џибо је једноставно и домаћи и светски. Он је у ствари показао да се може правити уметнички изузетно квалитетна музика, а да она истовремено буде намењена широкој публици. Што очигледно тешко полази за руком српским музичарима који су строго подељени на оне који праве тралалајке за масе и љуте уметнике чије албуме слушају ортаци и родбина. Као да смо заборавили на, рецимо, једног Оливера Мандића који је осамдесетих радио врхунски поп и који још увек није објавио свој албум „Кад љубав убије”, снимљен 1997. а на коме гостују такве легенде попут Фредија Хабарда и Чика Корије.

Џибони се одлучио и на логични корак даље – интернационалну каријеру која подразумева снимање албума на енглеском у чувеном „Ејби роуд” студију у коме су снимали и Битлси. Хрватско удружење композитора одлучило је да финансијски помогне овај подухват јер сматра да ће евентуални Џибов успех допринети промоцији Хрватске у свету.

А шта је са нама? Имамо ли ми шта да том свету понудимо?

Бизарно је како, рецимо, српска група „Горибор” бива номинована за награду „Порин” и има хрватског издавача, и док ових дана прави крупне кораке у интернационалној каријери, у самој Србији свира по клубовима скромног капацитета. На памет ми пада Слободан Тркуља који је урадио одличан албум, затим нишки Ејот који ће следећи носач звука снимати у студију Џима Бара, басисте „Портисхеда”.

Да ли су они вредни да држава Србија одреши кесу и плати им бар авионске карте? Или ће опет да се огласи неко и каже како на ову немаштину не треба бацати новац на „музиканте” и остале уметнике?

У томе је можда разлика између Србије и Хрватске и између музике и глазбе.

Можда је Џибов концерт у „Арени” прилика да нешто научимо?

Шта је права поп музика? Одговор нам стиже из суседне Хрватске у лику Златана Стипишића Џибонија

Недавно сам слушао једног домаћег музичког критичара како прича о томе да је СФРЈ имала четврту најбољу музичку сцену у Европи. Не знам да ли је то тачно, али се добро сећам да у мом одељењу у основној школи, тамо осамдесетих, нико није слушао народњаке. Била је то, како смо знали да кажемо, „музика за маторце”. Времена се мењају па данашњи клинци на својим андроидима и ајфонима углавном врте разне Цеце, Јеце и остале Секе. Сад, ни ти „народњаци” нису као они из осамдесетих. Музички зналци, попут поменутог критичара, тврде да је квалитетни домаћи рокенрол „гетоизиран” и намењен само „пробранима”. С тим у вези, вреди се запитати: шта се десило са домаћом поп музиком?

Не, поп нису ни Жељко и Жељко, ни Јелена и Јелена, ни Гоца и Цоца... Права поп музика није ни преамбициозни Владо Георгиев који је покушао да своје танушне музичке уратке подигне на виши ниво довевши у свој студио Стинговог гитаристу Доминика Милера и једног од највећих светских бубњара Винија Кољуту. Тај његов потез, након што је чуо песме настале из те сесије, један мој пријатељ прокоментарисао је на следећи начин: „То је као да си довео Микеланђела и Каравађа да ти окрече стан”.

Шта је права поп музика? Одговор нам стиже из суседне Хрватске у лику Златана Стипишића Џибонија. Овај уметник ће ускоро одржати концерт у Београду до кога је „стидљиво” дошао преко Суботице и Новог Сада. Разлози за толико чекање немају везе са музиком, али о томе други пут. Ако је неки музичар са ових простора остао неумрљан блатом дневне политике и накарадног „родољупства” онда је то свакако Џибо, ко не верује, нека преслуша његову песму „Толеранца”.

Када сам први пут чуо Џибонијев „Миракул” био сам просто шокиран квалитетом песама, продукције, свирке... Био је то албум који једноставно није имао слабо место. Џибо никад више није успео да достигне то савршенство, иако су каснији албуми такође били веома квалитетни. „Миракул” је једноставно бисер какав се прави једном у каријери, а чињеница да песме са њега и данас живе и радо су слушане довољно говори сама за себе. Мој лични музички укус креће се на линији Joy Division – Depeche Mode – The National, и свакако да Џибо није баш на тим фреквенцијама, али управо то потврђује да у основи постоје само две врсте музике: добра и лоша.

Najzanimljiviji recept koji kardiolog može da prepiše pacijentu jeste “dva puta dnevno po 12 minuta slušajte svoju omiljenu muziku”. Naučno je dokazano da to doprinosi bržem oporavku posle infarkta, sprečava njegovu ponovnu pojavu i umanjuje mogućnost smrtnog ishoda od kardiovaskularnih oboljenja. Na sve ovo ukazuje docent dr Predrag Mitrović, kardiolog iz Urgentnog centra KC Srbije koji godinama izučava značaj i uticaj muzike na ljudsko zdravlje, kao i njegovu primenu u lečenju srčanih oboljenja.

U muzičkoj sekciji sakupili smo 21279 tekstova od skoro 980 različitih izvođača. Sve smo organizovali u preko hiljadu albuma, a naši posetioci ostavili su više od sto hiljada komentara. Ako vas zanima koji tekstovi su nedavno dodati - kliknite ovde.

Da li ste znali da tekstove, albume, komentare i biografije uređuje 100 adminstratora? Možda ste zalutali na ovaj sajt jer vas zanima koji su albumi izdati davne 1979. godine? Sve to, i više, nalazi se u ovoj sekciji.

Музика (грчки: μουσική) је umetnist стварања уређених односа између tonova. Музика има три основна елемента: melodija, ritam i harmonija.

Први облици музике настају у старијем каменом добу -paleolitu. Прва истраживања врши Carls Darvin  у XIX veku. Научници који су се тада бавили истраживањем музике нису били образовани музиколози. Постоји више теорија о настанку музике. (Dalje)